Adolescenti i psihoterapija. Šta je normalno?
“Biti normalan tokom perioda adolescencije je samo po sebi nenormalno…“.
Ana Frojd je ovako jednom rečenicom okarakterisala period adolescencije, jer se od početka puberteta do ranih dvadesetih godina dešavaju vrlo intenzivne fizičke, kognitivne, emocionalne i socijalne promene. Takođe su prisutne promene u ponašanju i ono može biti veoma zbunjujuće za roditelje, jer konstantno “šeta” između stanja zavisnosti i nezavisnosti. U jednom trenutku se ponašaju vrlo provokativno, testiraju sve granice autoriteta svojih roditelja, dok se u drugom ponašaju zavisno, nalik deci.
Upoznavanje sebe
Za ovaj period je karakterističan veći nivo povlačenja u sebe, preokupacija sobom, smanjena idealizacija roditelja i drugih autoritarnih figura. Ma koliko god to bilo bolno za roditelje, svakako je važno za adolescentov proces odvajanja i individuacije. U porodicu adolescenti unose nove stavove, razvijaju svoj identitet, a jedan od značajnijih načina na koji to rade je upravo pobuna protiv roditelja. Postavljaju sebi pitanja – “Ko sam ja?”, “Čime želim da se bavim?”, “ U šta verujem?”, kao i pitanja vezana za prihvaćenost od strane okruženja. Sada je potreba da se uklope u vršnjačku grupu veoma velika. Više su okrenuti vršnjacima, ostvaruju bliske veze sa njima i poveravanje sa prijateljima je veće nego na relaciji sa roditeljima. Ono što prati razvoj identiteta (proces koji je započet od rođenja, ali u ovom periodu je najdinamičniji) je samopouzdnje tj. kako se osećaju povodom toga ko su. Ono je kod većine adolescenata u padu, “poljuljano” je fokusom na fizički izgled, koji često nije u skladu sa onim što očekuju i žele. Takođe, na razvoj samopouzdanja utiču i porodični odnosi, te roditelji imaju ključnu ulogu, naročito kroz poruke koje su slali još od ranog detinjstva i koje i dalje šalju (i verbalne i neverbalne).
Unutrašnja borba
Konstantna unutrašnja borba između želje da bude samostalan i nemogućnosti ostvarenja iste “preko noći” , napetost, nizak stepen samopouzdanja, pa i hormonske promene koje se dešavaju doprinose emocionalnom haosu kod adolescenta. U nastojanju da se izbori sa ne baš tako jednostavnim zadacima odrastanja mogao bi da ispolji smetnje u kontroli impulsa, rasuđivanju, samopoštovanju, zatim anksioznost, poremećaj u obrascima spavanja, probleme sa zakonom, ekstremno povećanje ili gubitak težine, korišćenje/zloupotreba droga ili alkohola, samopovređivanje, misli i ideje o suicidu.
Psihoterapija adolescenata se razlikuje od psihoterapije odraslih.
Za sve klijente suštinski je važno poštovanje u terapiji, ali u radu sa adolescentima je od vitalnog značaja. Ukoliko oni osete da ih neko razume, čuje bez osuđivanja, da su poštovani, otvara se mogućnost da steknu nove uvide, da lakše uče kako da regulišu svoje misli, osećanja i ponašanje. Na taj način stiču i razvijaju veštine napredovanja, koje su im važne i korisne ne samo tokom ove tranzicije, već i u odraslom dobu. Odnos poverenja je ključan, a uključivanje roditelja je povremeno uz saglasnost adolescenta (osim u izuzetnim slučajevima kada načelo poverljivosti prestaje da važi, što je na početku procesa predočeno i roditeljima i adolescentu).
Izazov za celu porodicu
Takođe, ovaj period je period izazova ne samo za adolescenta, već i za celu porodicu, koja ulazi u novi proces reorganizacije. Izazov je za roditelje, jer granice moraju postati propustljivije i u ovom periodu je teže rukovati njima, te održavati balans kontrole i slobode. Takođe se može javiti strah od seksualnosti i odrastanja dece, kao i kriza “srednjeg doba” roditelja.
Ono što je važno je razlikovati razvojnu poteškoću od problema koji zahteva tretman. U svakom slučaju, čak i ukoliko u vezi sa tim postoji samo dilema, korisno bi bilo potražiti stručnu pomoć.
Autor priče: Svetlana Ristić
Sistemski porodični psihoterapeut
