Geštalt psihoterapija

“Zdravlje nije puko odsustvo bolesti ili nedostatka, već stanje potpune fizičke, mentale i društvene dobrobiti.” (definicija SZO)

Gledano iz takve celovite, „holističke“ (od grčkog , holos „sve“) perspektive, geštalt terapija ima za cilj razvoj i održavanje jednog takvog harmoničnog stanja celog organizma, a ne „ozdravljenje“ niti “lečenje”, o kakvoj god poteškoći da je reč. Ovo drugo bi podrazumevalo da postoji neko stanje „normalnosti“, što je potpuno suprotno duhu geštalt terapije u kojem se ističe vrednost prava na različitost, nepobitna neponovljivost svakog bića.

Ovakvo shvatanje terapije blisko je pojmu razvoja ličnosti, razvoja ljudskih mogućnosti – koji se jasno razlikuje od težnji ka normalnosti, usmerenih na zdravlje i društveno prilagođavanje. Podsetimo se da prvi grčki „terapeuti“ nisu bili zdravstveni radnici nego robovi zaduženi za održavanje statua bogova; a kasnije, jevrejski sveštenici zaduženi za analiziranje svetih spisa. Obe ove uloge su podrazumevale snaženje veza između bogova i čoveka, ili između nebeskog carstva i Zemlje, uma i materije, između svetih spisa i prirode. U početku, terapija je težila postizanju psihosomatske harmonije, a ne zdravstvenoj nezi. Ovakav smisao ima najviše značaja u ˝novim humanističkim terapijama” u koje spada i geštalt.

Tako, Goldstein, (New York, 1934.) jedan od Perlsovih ( osnivač geštalta ) mentora, kaže:
“Normalnost ne može da se definiše prilagođavanjem, već upravo suprotno tome, sposobnošću da se osmisle sopstvena pravila.“

Geštalt terapija, dakle, uveliko prevazilazi polje psihoterapije u uobičajenom značenju te reči; ona je mnogo više od „terapijske“ metode: pruža nam novi pogled na svet i njegove odnose, uravnotežen razvoj ličnih vrednosti svakog čoveka, ispunjen, kreativan i interaktivan „stil života“, novu umetnost življenja u punijem kontaktu – to je geštalt u svakodnevnom životu.

(preuzeto is knjige Umetnost kontakta, Serž Žinžer, Psihopolis 2010)