Separaciona anksioznost podrazumeva preteran strah od gubitka ili odvajanja od bliske osobe i javlja se kao normalna reakcija kod male dece. U dečijem dobu ona podrazumeva izražen strah prilikom odvajanja od roditelja ili drugih osoba kojima je dete privrženo. Separaciona anksioznost ima svoju funkciju u određenom razvojnom periodu jer na taj način dete koje nema svest o spoljnom svetu i opasnostima ostaje blizu osoba koje o njemu brinu i štite ga.
Razvoj deteta tokom odrastanja prolazi kroz određene faze. Tek rođene bebe se prilično dobro prilagođavaju drugim negovateljima. Sve dok su njihove potrebe zadovoljene većina beba mlađih od šest meseci se lako prilagođava drugim ljudima.
Sa šest meseci bebe počinju da pokazuju strah od separacije iz razloga što ne razumeju koncept vremena i nauče da je znak da su mama i tata otišli ukoliko ne mogu da ih vide. Bilo da je mama u prostoriji pored ili daleko, njima je isti doživljaj, ne znaju da će se vratiti i mogu biti uznemireni njenim odsustvom. Tada reaguju plačem dok mama ne bude u blizini.
Deca između osmog meseca i prve godine izrastaju u samostalnije mališane, ali su još uznemirenija u pogledu odvajanja od roditelja. Tada počinje faza usmerene privrženosti kada dete još više traži blizinu i kontakt. U tom periodu oni izdvajaju manji broj osoba za koje se vezuju i najčeće se javlja separaciona anksioznost koja se može javiti i prilikom odlaska mame na par sekundi u drugu sobu. Karakteristično za taj period je da dete traži da stalno bude nošeno, neprestano doziva majku ili drugu osobu za koju je privrženo, ne dozvoljava da ga neko drugi uspava, a ispoljava tugu i protestuje na razdvajanje od važne osobe. Separaciona anksioznost dostiže vrhunac sa četrnaest do osamnaest meseci.
Već oko druge godine dete može da podnese situacije razdvajanja, sve kraće protestuje i tuguje, razume kada roditelj objasni razlog odvajanja recimo da mora na posao, a prevladava strah i tugu pomoću rituala (mahanje, slanje poljupca, verbalnog pozdrava “vidimo se uskoro”) i sa nestrpljenjem očekuje povratak roditelja i raduje se ponovnom susretu.
Oko treće godine dete polako počinje da shvata da i ukoliko ne vidi roditelja on će se u nekom trenutku vratiti. Sposobnije je da ulazi u interakcije sa drugom decom i odraslima bez prisustva roditelja. U ovom i kasnijim periodima može doći do regresije kada se dete ponaša na način na koji je to činilo na mlađim uzrastima, na primer kada je bolesno, nakon dužeg odvajanja od roditelja, rođenjem brata ili sestre ili ukoliko je roditelj zaokupljen svojim brigama i deluje manje dostupno za potrebe deteta.
Poremećaj separacione anksioznosti
Kada govorimo o posledicama koje separacija može ostaviti na dete, moramo uzeti u obzir uzrast deteta, kvalitet odnosa sa majkom ili drugom osobom za koju je privrženo, dužinu trajanja separacije, razvojni period, kao i karakteristike deteta, jer ne dovode sve separacije do psihičkih poremećaja. Poremećaj separacione anksioznosti se dijagnostikuje kada su simptomi preterani za razvojno doba i uzrokuju visok stres u svakodnevnom funkcionisanju. Poremećaj separacione anksioznosti najčešće počinje u detinjstvu, ali se može nastaviti u tinejdžerskim godinama i odraslom dobu. Faktori rizika mogu uključivati: životne stresove ili gubitke koji dovode do razdvajanja kao što su bolest ili smrt voljene osobe, razvod roditelja, prelazak u drugu školu, vrtić, problem životne sredine (doživljavanje neke vrste katastrofe koje dovode do razdvajanja). Određeni temperamenti su skloniji anksioznim poremećajima.
Visoka anksioznost pri odvajanju može biti izazvana odrastanjem sa roditeljima koji takođe pate od anksioznosti i prezaštićuju dete. Često se dešava da dete ima toliko blizak odnos sa majkom da ne zna kako da razvije socijalne odnose van porodice i da majka teško prihvata potrebu deteta da se odvoji. Ovako odgajana deca rastu sa uverenjem da ne mogu sama i da neće preživeti ukoliko ih roditelji napuste. Posledice se mogu osetiti u periodu adolescencije gde separacija predstavlja jedan od najvažnijih razvojnih zadataka. U tom razvojnom periodu ona predstavlja izgradnju autonomije i oslobađanje zavisnosti od roditelja. Kako će neko odgovoriti na ovaj zadatak umnogome utiče rano iskustvo u odnosu sa njima. Deca koja su stvorila adekvatnu sliku roditelja koji ga razume i oseća njegove potrebe imaće i manje straha od odvajanja. Dešava se da mladi u periodu odraslog doba i dalje žive sa roditeljima koji nisu rešili problem separacije, te samim tim onemogućavaju adekvatnu individualizaciju adolescenata koja je neophodna za razvoj zrele ličnosti.
Simptomi
Poremećaj separacione anksioznosti kod dece najčešće se manifestuje strahom da se spava van kuće, pritužbama na bol u stomaku, glavobolje ili druge simptome kada se očekuje odvajanje od roditelja. Deca mogu pokazivati preteranu vezanost za jednog od roditelja, kao i strah da spavaju bez njegovog prisustva. Ovaj strah može remetiti svakodnevni život deteta i odnos sa vršnjacima, dete može odbijati da ide u vrtić, školu, na rekreativnu nastavu kao i da odlazi kod drugara.
Kod adolescenata i odraslih ovaj poremećaj se karakteriše strahom od odvajanja od bliskih osoba što se najčešće ispoljava u odnosima sa decom i partnerskim odnosima. Najčešće je to nastavak strahova koji su se razvili u detinjstvu. Simptomi mogu uključivati ponavljajuću i preteranu uznemirenost zbog odsustva od kuće ili odvajanja od voljenih osoba kao i stalnu i preteranu brigu o gubitku roditelja ili druge bliske osobe. Mogu se javiti okupirajuće misli da će se desiti nešto loše što će uzrokovati odvajanje od bliskih osoba, odbijanje da se bude daleko od kuće zbog straha od razdvajanja i iz navedenih razloga često izbegavanje da se ostane sam. Mogu se javiti i noćne more o razdvajanju kao i potreba da se u svakom trenutku zna gde je dete ili partner koje prati strah da će se veza naglo prekinuti i da će oni prestati da pružaju emocionalnu podršku i zaštitu. Strah je obično intenzivan, a osobi stvara osećaj da neće moći da brine o sebi nakon odvajanja i da je napuštena i zanemarena. Svaki gubitak koji se stvarno dogodi prati osećaj anksioznosti, tuge i besa.
Autor: Lenka Janković
Sistemski porodični psihoterapeut
